Srpski budžetski račun pokazao je da je u januaru ostvareno 77,34 odsto planiranih fiskalnih prihoda i da je realizovano samo 73,53 procenta planiranih državnih rashoda. Budžetski deficit je sveden na petinu predviđenog mesečnog proseka i to bi bila dobra vest da se nije štedelo na najvažnijim razvojnim stavkama (kapitalne investicije) i da najažurnije realizacije nije bilo u sektoru plata i penzija.

Evropska komisija, neformalna vlada Evropske unije (EU), utvrdila je da su izdaci za penzije u januaru u Srbiji za 62 procenta veći nego u istom mesecu 2008. godine, a da su kapitalni izdaci za 17,2 odsto niži. Očigledno, nešto u srpskoj ekonomskoj politici ne štima. Takav zaključak ne znači da su penzije velike i da ih treba smanjivati, već da budžetskim stavkama ima onoliko mesta, koliko ga ima, i da je van tih okvira nemoguće ići. Da bi problem u perspektivi postao još ozbiljniji potrudila se Asocijacija malih i srednjih preduzeća. NJen predsednik Milan Knežević najavio je da članice ove organizacije razmišljaju da prestanu da plaćaju PDV, poreze i doprinose, sve dok država ne reši problem “sive” ekonomije.

U situaciji kad državnom budžetu preti kriza, kad se državna kasa slabije puni i kad je neophodna podrška MMF-a, u svoj svojoj težini, otvara se pitanje racionalnog ponašanja države, realnosti pojedinih troškova i nužnosti bolnih rezova. Predsednik Vlade Srbije dr Mirko Cvetković, odmah posle najave da je dublja saradnja sa MMF-om neophodna, izjavio je da u 2009. neće biti kresanja plata u javnom sektoru i penzija. Verovatno je takva izjava utešila brojne budžetske korisnike, ali ona nije ponudila rešenje za teške probleme pred kojima se država i njena fiskalna kasa nalaze.

Vlada Srbije, još uvek, nije najavila rebalans budžeta, ali takvu mogućnost niko, i to u najskorije vreme, ne isključuje. Ministarka finansija dr Diana Dragutinović kaže da ta tema još nije aktuelna i da treba sačekati da bi se videlo kakvo će kretanje u narednim mesecima imati budžetski prihodi i rashodi. Ona akcenat stavlja na naplatu akciza, jer je nedavno došlo do njihove značajnije korekcije, naravno nagore. Po njenim rečima, još nema plana, što bi značilo da u Vladi Srbije o tome još nije bilo govora, o racionalizaciji zaposlenosti u državnoj upravi. Ako su stvari takve, a izgleda jesu, onda je sasvim razumljivo što ministarka kaže da se strategija ne može svesti samo na smanjenje rashoda, već da državna politika treba da bude kombinacija smanjenja nekih troškova i, eventualnog, povećanja budžetskog deficita.

Takvu mogućnost već je najavio ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkiić. On je procenio da je budžetsko ograničenje od 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) neostvarivo i da bi državna ekonomska politika trebalo da razmišlja o deficitu od 2,5 do tri procenta BDP-a. Predavač na Ekonomskom fakultetu u Subotici i Novom Sadu dr Siniša Ostojić ističe da je veliki protivnik takvog razmišljanja i da je opuštanje na fiskalnom planu nemoguće. Dodaje da je Evropska centralna banka, ovih dana, poručila svim članicama “evrozone”, pa i onim najvažnijim (Nemačka, Francuska, Italija, Španija, Holandija...) da nema probijanja budžetskog ograničenja i da deficit mora ostati u planiranim okrivima.

Šta nas onda može očekivati u 2009. godini? Najjezgrovitije odgovore daje guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić. On, naime, kaže da nas čekaju suštinske promene. Po njegovim rečima MMF će pomoći samo ako smo spremni na znatno smanjenje potrošnje. Guverner Jelašić dodaje da se sa dolaskom misije MMF-a stvari vraćaju na početak. Najpre ćemo pročešljati, a zatim i smanjiti najveće budžetske pozicije (zarade, penzije, ostale stavke i manje važne kategorije). Jedino povećanje moguće je kod infrastrukturnih investicija, koje su i u prošloj godini podbacile, jer je ostvarenje tek negde oko osamdesetak odsto. On upozorava da se u Srbiji, kad nije bilo dovoljno para, uvek štedilo na kapitalnim izdacima i sva ušteda prebacivala na potrošnju! Na kraju, stari postaju jasnije. Godina, koja je pred nama, biće godina velikih rezova. Neke neminovnosti su očigledne. Ne može biti krize u realnom sektoru, a da se ona ne oseti u finansijskom sektoru. Ne mogu privreda i banke kuburiti sa problemima, a da javni sektor ostane po strani i nedodirnut!