Miris Mediterana u pustinjskom pesku

Autor: Dragan Milivojević

Ako sletite na aerodrom Hagib Burgiba u Monastiru, i za slučaj da se na pasoškoj kontroli nađete sa Amerikancima, doživećete prvi put da imate prednost. Tunišani će Amere poslati u red da čekaju dok im prođu dragi prijatelji iz Srbije. Koliko su veze dveju zemalja bile jake još u doba SFRJ svedoče ulice sa Titovim imenom, koje su svoj naziv zadržale i danas

Kada kročite u najmanju zemlju afričkog Magreba i ne sanjate da će vam baš Tunizija, koju mi popularno nazivamo Tunis, podariti tu milost da osetite deo priče o Šeherezadi i jednom nestalom arapskom svetu, skrivenom negde iza bajkovitih priča o Aladinu i njegovoj lampi sa duhom koji ostvaruje želje, i surove stvarnosti zemalja Trećeg sveta nakon oslobađanja od kolonijalizma.

Tunišani su uspeli da nekako zadrže sav taj miks očitog sudara savremene evropske civilizacije, s pečatom Francuske, pod čijom su imperijalnom kapom bili, i ekstremnog islama, ali i sopstvenog mirisa jasmina u raspevanim noćima punog meseca nad Saharom ili peščanim obalama Hamameta, Susa, Kartagine, ostrva Đerbe... u kome uživaju bez obzira na starosnu dob. Slika beduina u tradicionalnoj nošnji, savremenih brendova, arapskih poslastica, elitnih hotela, ili pogled na Sredozemlje preko načičkanih belih krovova najvišeg suskog tornja poslednjeg izdanja porodice Aslan ili Lav, samo su deo mozaika raskošne Tunizije.

Da biste pročitali članak, morate biti pretplatnik.

Prijavite se svojim korisničkim imenom i šifrom da biste pristupili ovom tekstu.