Sada se osećam šizofreno. Želeo bih da verujem predsedniku Tadiću, ali i vicepremijeru Dinkiću. Obojici, međutim, očito ne mogu. Izgleda mi kao da neko nešto krije od mene.

S druge strane, razum mi nalaže da verujem sopstvenim očima. A vidim da kriza ne popušta. Pojedini privrednici plaše se da bi mogla narednih meseci samo da se zaoštri. U prilog toj tvrdnji navode da u poslednje vreme niko nikome ništa ne plaća. Ako ne mora. A malo je onih koji imaju tako jake „argumente“ da od dužnika naplate potraživanja. Drugi moraju da ih otpisuju. Bolje i to nego da oni postanu „otpisani“. Kao Prle i Tihi.

Meni je dosadilo da praštam dugove. Tim pre što moje niko ne oprašta. Na njih samo zaračunavaju kamate. Zatezne, dakako. Pod pretnjom da će ih prinudno naplatiti. Plendibom i rasprodajom imovine.

Na sreću još ne spadam u dužnike koji ne mogu da izađu na kraj sa svojim obavezama. Bio sam oprezniji od države, koja se ubrzano zadužuje i približava kritičnoj granici, iznad koje neće biti u stanju da izmiruje svoje obaveze prema poveriocima. Ako ovako nastavi rastojanje između Beograda i Atine biće sve manje, grčki scenario sve bliži.

Možda je i predsednik Tadić samo oprezan, pa je naredio da se sprema novi program za izlazak iz krize. Bez obzira na to što svi u Nemanjinoj 11 tvrde da su dosadašnje antikrizne mere dale efekte i da je Srbija kroz globalnu krizu prošla sa mnogo manje negativnih posledica od bilo koje zemlje iz okruženja. Ili, daleko bilo, od Islanda, koji je bankrotirao.

Brine me, takođe, što predsednik Tadić nije saopštio nijedan detalj iz tog novog programa. Da sam na njegovom mestu, jedva bih dočekao da slavodobitno saopštim javnosti kako će zemlja, konačno, izaći iz krize. Zato je crv sumnje da tog programa možda i nema sve veći. Ne prestaje da rovari. Hrani ga neizvesnost koja traje danima. Tu ne pomaže ni iskustvo, koje opominje da ne bi bilo prvi put da vlast obeća građanima jedno, a uradi nešto sasvim drugo. Ili, najčešće, ne uradi ništa.

Sve se nadam da će nešto, ipak, morati. Ovako još dugo ne može da traje. Svakako ne do narednih izbora. Bili oni redovni, 2012. ili prevremeni, na sledeće proleće. Ni pare od eventualne prodaje Telekoma ne mogu zakrpiti sve rupe. Pogotovo ako makar i deo ode za popunjavanje pravih rupa na izdrndanim srpskim putevima, koji su, po mišljenju pojedinih biznismena, ipak, u boljem stanju od srpske privrede. Pa bi, po njihovom mišljenju, bilo bolje taj novac upumpati u privredu. Jer, tvrde oni, kada se privreda oporavi moći će sama da finansira gradnju novih puteva. Eh, to bih baš voleo da vidim.

Pogotovo što se još sećam kako je pre 13 godina tadašnja vlast, za samo dva-tri meseca, baš uoči izbora spiskala milijardu i po nemačkih maraka, koje je dobila za 49 odsto akcija Telekoma. Trećina para otišla je za isplatu zaostalih penzija, trećina seljacima, a trećina za likvidnost srpskih banaka, u kojima je u to vreme bilo svega, osim novaca, pa nije čudno što je većina u međuvremenu likvidirana.

Sada se vlast kune da ni dinar od prodaje Telekoma neće završiti u tekućoj potrošnji. Na građanima je da to obećanje ne zaborave do trenutka kada pare legnu na račun. Jer, državi će novac biti i te kako potreban. Tim pre što je svaka vlast, kako ona pre 5. oktobra 2000. tako i sve posle toga, masivno podmazivala glasačku mašineriju. Cifre to neumoljivo potkrepljuju. U svakom tromesečju pred izbore manjak u budžetu bio je višestruko veći nego u normalna vremena. Da zlo bude veće, proteklu deceniju malo-malo pa su građani morali na birališta.

 

Pare će državi biti potrebne i da podstakne rast zapošljavanja. Potpredsednik Dinkić je već obećao da će Vlada svakog investitora, koji zaposli novog radnika častiti sa 10.000 evra. Tako bi južnokorejska kompanija Jura, koja je najavila da će u Nišu u dogledno vreme zaposliti 1.500 radnika, mogla po tom osnovu da iz budžeta dobije 7,5 miliona evra. A cela investicija trebalo bi da je košta 10 miliona. Dakle, neto 2,5 miliona. Ostalo će da finansiraju srpski poreski obveznici. Ili će, možda, država dodatno da se zaduži. Ionako će te dugove da vraća neko drugi.

Mene nešto drugo mnogo više brine. Uz podsećanje da Lisabonski ciljevi iz 2000. nalažu Srbiji kao jedan od uslova za prijem u Evropsku uniju da bi 70 odsto populacije između 15 i 64 godine trebalo da bude zaposleno, Sajmon Grej, šef kancelarije Svetske banke u Beogradu izjavio je za novi broj magazina „Bankar“ da bi Srbija, ako hoće da dostigne taj nivo, trebalo da zaposli još 900.000 ljudi i to ne u javnom sektoru, gde ionako ima viškova, već isključivo u privatnom, i to ako je moguće u izvozno orijentisanim preduzećima.

Ako bi, dakle, za svakog od njih država izdvojila najavljene subvencije od 10.000 evra morala bi, samo za te namene, da iskešira devet milijardi evra. Za to joj ne bi bilo dovoljno ni da dva puta proda Telekom. I EPS pride.

Na stranu što subvencioniranje investitora i nije posao države. Bilo bi mnogo bolje da im Vlada stvori sistemski ambijent, pogodan za ulaganja. Tada bi možda neka svetska kompanija sama došla, pokrenula biznis u Srbiji i procenila koliko joj je radnika potrebno. Ali bi ih zato i plaćala. Ovako je taj teret svaljen na nejaka pleća poreskih obveznika.

Osim vela tajni, koji skriva novi antikrizni paket, Vlada nije saopštila ni na koji način će nadomestiti gubitak prihoda posle najavljenog smanjenja poreza na zarade sa 12 na 10 odsto. Iako će to, bez sumnje, povećati konkurentnost Srbije, neće to biti presudno za odluku investitora da svoj novac usmere baš u Srbiju. Od dva procentna poena niže poreske stope na zarade njih ovde mnogo više brinu neke druge stvari. Odsustvo bilo kakve strategije ili populizam Vlade, na primer.