Taj stav godinama zastupa i Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, koji tvrdi da se u domenu sive ekonomije godišnje vrti 50 odsto bruto domaćeg proizvoda. Procene Unije poslodavaca za nijansu su blaže, 34 odsto udela. Kako u tom udruženju kažu za Ekonom:east, u nekim sektorima i više od 40 odsto prometa se obavlja bez plaćanja ikakvih dažbina državi. Najviše sivi sektori su promet tekstila, konsultantske usluge, elektro, vodo i tehnički radovi i usluge, izdavanje nekretnina, trgovina drvetom i drvnom građom...

Kad bi svi majstori izdavali fiskalne račune kad okreče stan, a rentijeri prijavljivali podstanare sakupilo bi se, po tim procenama, od 10 do 15 milijardi godišnje, što bi bilo dovoljno ne samo da se popuni budžetski deficit, nego i da se vrate spoljni i unutrašnji dugovi države, završe početi i obećani autoputevi, daju subvencije poljoprivrednicima...

Iluzija

Kad bi makar sve bilo tako jednostavno, kaže za Ekonom:east Milojko Arsić, jedan od autora studije Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN) i USAID-a o poreskoj politici. „Istraživanja u Srbiji na temu sive ekonomije nisu dovoljno pouzdana, ne obuhvataju dovoljno kriterijuma i zato ne bi trebalo olako iznositi procene. Ja mislim da tu nema ni približno toliko novca koliko se licitira. Ako uporedimo poresku stopu i stepen naplate rekao bih da ne zaostajemo od proseka u regionu, 10 do 20 odsto udela u BDP-u. Nije ni realno da očekujemo bolje rezultate nego što ili imaju Hrvati ili Slovenci. Još je nerealnije da se poredimo sa Švedskom jer to je već stvar poreskog morala, tamo se smatra nečasnim utajiti porez, ovde niko ne misli tako”, kaže Arsić.

   

Po mišljenju tog sagovornika Ekonom:east-a, iluzija je očekivati da se zahvatanjem iz sive ekonomije može nadoknaditi oko milijardu evra manjka u budžetu koji bi nastao ako bi se smanjili porezi na zaposlenost. Bitan razlog je što bi rupa u budžetu usled poreske reforme nastala odmah, a suzbijanje sive ekonomije je proces koji traje, trebalo bi zaposliti 1.000 novih ljudi, obučiti ih, jer to je posao koji se ne radi nigde drugo, otpustiti korumpirane službenike, promeniti orgnizacionu strukturu poreske uprave, usavršiti sudije, a sve to ne može preko noći, kaže Arsić i dodaje da se, čim krene priča o poreskoj reformi, istog trenutka iznalaze alternativna rešenja da bi se ta reforma ometala.

Tako je pre nekoliko meseci na sam pomen povećanja PDV-a plasirana priča da će biti otpušteno 50.000 ili 60.000 ljudi iz državne administracije. „Priča je trajala dok nisu utihnuli zagovornici reforme, a od masovnog otpuštanja nije bilo ništa. Sad, kad se ponovo priča o reformi, povela se i priča o sivoj ekonomiji kao boljem rešenju. Naravno da bi na tome trebalo raditi i da je reč o velikom problemu, ali plašim se da na kraju ni od jednog ni od drugog neće biti ništa”, kaže Arsić.

Socijalni (ne)mir

Dok država ne reši da krene odlučnije u okršaj s tamnijim stranama ekonomije, ostaće apeli privrednika koji legalno posluju da im se skine sa vrata nelojalna konkurencija.

 

„Direktni gubici od šverca, utaje poreza, neprijavljivanja radnika, za državu su ogromni. Indirektni su još veći. Za legalne proizvođače nema tržišne logike jer su skuplji od ovih drugih, zbog ogromnog novca u kanalima sive i crne ekonomije nema novih investicija, nema ni novih zaposenih, ali ima gašenja firmi zbog nelojalne konkurencije, što godišnje odnese 50.000 do 70.000 radnih mesta”, kaže Milan Knežević za Ekonom:east i dodaje da više nije opravdanje ni to da se sivom ekonomijom čuva socijalni mir jer se na tezgama pravi veći profit nego u firmama koje rade po zakonu, pa su njihovi vlasnici moćniji od privrednika.

Dragan Stojanović, koji je ostao bez posla, a nije naplatio ni svoje neprijavljene zarade, takođe kaže da siva ekonomija više nije kupovina socijalnog mira. „Važno je samo da se konstatuje da je siva ekonomija u rastu, ali se tim povodom ništa ne preduzima. Oni kojima su džepovi puni para nemaju motiv da se protiv toga bore”, kaže sagovornik Ekonom:east-a. Potvrđuje, doduše, da će se s tzv. mravljim švercom, kad se roba iz Mađarske, Turske u automobilima prenosi preko granice, teško izboriti. „Šverc nikad, ali nikad, neće biti suzbijen jer meni je jeftinije da kupim iz Mađarske mesni narezak od 400 grama za 100 dinara nego da platim 90 dinara 150 grama. Uz to, ne moram ni ići do prodavnice, sve mi donese švercer na noge. Znači kupovina iz fotelje”, kaže Stojanović.

Ni za neplaćanje poreza i doprinosa građani koji rade na crno ne dižu mnogo buke. Svesni su da bi veće dažbine poslodavca išle na njihov račun, pa bi onda sebi još manje mogli da priušte. Ima logike u ovom trenutku, ali problem će biti mnogo veći kad ti isti radnici na crno budu penzionisani i budu imali smešno mala ili nikakva primanja.