Možda ta izjava ne bi ni bila toliko sporna da premijer i većina ministara nisu samo pre četiri meseca oštro, možda i žešće od nekih tajkuna, kritikovali sada već bivšeg guvernera Radovana Jelašića zbog toga što Narodna banka Srbije nije odlučnije branila kurs dinara. Što, dakle, nije potrošila više deviznih rezervi za odbranu nečega što se na taj način odbraniti ne može.

Je li, posle svega, nekome jasno šta zapravo misle ključni ljudi u Vladi Srbije? Da li je NBS morala odlučnije da brani kurs, pa i po cenu topljenja deviznih rezervi, ili da građani „kuliraju“ i da im pritisak ne raste dok dinar pada?

Pri tome NBS nije bila preterano štedljiva, jer je od početka godine već prodala na deviznom tržištu 746,5 miliona evra. Nije vredelo. Desilo je ono što je moralo. I bez zelene kafe dinar je smršao. Taj trend, kako stoje stvari, nastaviće se, uz manje oscilacije i narednih meseci. Sve dok se spoljnotrgovinski deficit Srbije bude merio milijardama evra, odnosno dok se priliv deviza od izvoza značajno ne poveća.

To se, naravno, neće, niti se može desiti preko noći. Za to su potrebne godine. Upravo zato će evro nastaviti da raste, bez obzira na to koliko će se „gicati“ centralna monetarna vlast. I Vlada Srbije zajedno sa njom.

Pri tome će tempo rasta evra biti veći ako Vlada ispuni ono što obećava i ukoliko već od septembra poveća plate u javnom sektoru i penzije. Ma, nema veze. Ja sam za! I to ne samo da ta povišica bude tričavih sedam-osam odsto, koliko se procenjuje da će biti stopa inflacije uvećana za polovinu rasta bruto domaćeg proizvoda, već bar 20-30 procenata!

Ako su već u pravu ministri, koji tvrde da će se povećanjem plata i penzija podići tražnja za domaćom robom, što će posledično uticati i na rast proizvodnje, onda je bolje da to povećanje bude što veće. Zašto bi cepidlačili i natezali se zbog siće? Tim pre što nisam čuo da je iko od onih koji se zalažu za odmrzavanje plata objasnio odakle, bre, pare za to.

S druge strane, nisam primetio ni da su prihodi budžeta veći od planiranih. Čak naprotiv. Manjak u državnoj kasi već je dogurao do 35 milijardi dinara. I raste svaki dan. Kao kvasac. A ako je već tako, koga briga hoće li fiskalni deficit na kraju godine biti 1,2 milijarde evra, koliko je dogovoreni okvir sa MMF-om, ili veći za 300-400 miliona evra? Ionako će to neko drugi da vraća.

Eventualno odmrzavanje penzija i zarada sasvim izvesno poguraće kurs evra naviše. Tako će se uspostaviti nova ravnoteža. Zaposleni u javnom sektoru i penzioneri dobiće, dakle, više dinara. No, kako u ekonomiji ne postoji perpetuum mobile, ti dinari vredeće manje. Zato će evro, ozbiljno uzdrman grčkom krizom, nastaviti da pada prema dolaru i ostalim svetskim valutama, ali i da raste prema dinaru. I tu ništa neće vredeti savet premijera da ne bi trebalo „obraćati previše pažnje“ na kurs.

Mada, ruku na srce, nema sumnje da bi svakom šestom građaninu Srbije bilo lakše kada bi ih svako jutro posećivao „onaj Nemac što im po kući skriva stvari“ i kada bi mogli, bar na čas, da zaborave da su se kod banaka zadužili u evrima. I da čim skoči kurs, raste i njihova mesečna obaveza u dinarima za otplatu tih kredita.

Nesporno je premijer u pravu kada tvrdi da u uslovima laganog rasta cena „prosečnog građanina može interesovati jedino ako je uzeo kredit koji se indeksira u evrima, a da je uzeo dinarski kredit, devizni kurs ga uopšte ne bi interesovao“. Problem je, međutim, što sve doskora praktično nije ni bilo izbora, jer su kamate na dinarske kredite bile veće od 25-30 odsto godišnje. Pa, ko voli, nek izvoli.

 

U istom sosu je i većina srpskih preduzeća. Ona su se u „zlatno doba“, pre globalne krize zadužila u inostranstvu za više od 10 milijardi evra. U to vreme kurs je bio ispod 80, a sada je preko 100 dinara za evro. Automatski, za 25 odsto porasle su i njihove obaveze u dinarima. A većina ovdašnjih firmi, nažalost, gro svojih prihoda ostvaruje na domaćem tržištu. Dakle u dinarima. Njima Alchajmer ne može pomoći. Na njihovu žalost bankari ne zaboravljaju da im svakog meseca naplate dospele rate kredita. Ili blokiraju račun. Zato je sve više firmi u blokadi - kandidata za automatski stečaj.

Predsednik Vlade kaže da je Srbija „statistički izašla iz krize, samo se to ne vidi na standardu stanovništva“. Eto rešenja! Sad je svima lakše. Samo neka Srbija nastavi da izlazi iz krize. Koga briga za standard? Još kada građani ne bi obraćali preveliku pažnju na kurs i svako jutro počinjali čitanjem kursne liste, ne bi bilo nimalo teško ubediti ih i da je dinar stabilan! Bez obzira kojom brzinom gubio vrednost prema evru.

Srbija zaista ispunjava sve uslove da bude domovina svih Alisa na planeti. Taman kada je evro pao na najniže grane u odnosu na dolar, u Srbiji je premašio psihološku granicu od 100 dinara. To je sve prilično zabrinulo. Mnogo više nego što je u poslednje dve godine srednji kurs dolara porastao sa 53,15 na 81,95 dinara, ili za neverovatnih 54,18 odsto. Da je, kojim slučajem i evro skočio toliko, a ne „samo“ 22,67 odsto, sada evropska valuta ne bi vredela 101 već čak 127 dinara!

Pitam se samo kako se već niko od zvaničnika nije setio da pomene ovaj argument u prilog tvrdnji da je domaća valuta čvrsta kao stena. Čudima tu, naravno, nije kraj. U Srbiji se cena benzina približila „koti“ od 120 dinara baš u trenutku kada je cena sirove nafte, pod uticajem grčke krize i straha od recesije u Evropskoj uniji, pala na 76 dolara po barelu. Tako je cena goriva na pumpama u Srbiji za skoro petinu viša nego kada je sirova nafta na svetskom tržištu bila duplo skuplja!

Ima li kraja iznenađenjima? Ili, bolje rečeno, šta je sledeće?