U svakom slučaju Partizanov ekonomski perpetum mobile koji se zasniva na stvaranju, i iznova svake godine prodaji igrača, na duži rok nije održiv. Ne zato što čelni ljudi Partizana, predsednik Predrag Danilović i posebno trener Duško Vujošević ne umeju da prepoznaju ili izbruse talenat, upravo suprotno, kouču iz Humske uspevalo je da od ljudi koji na parket nisu izlazili bez ozbiljnog rizika da slome nogu dok hodaju, stvori respektabilnu izvoznu robu od koje je klub preživljavao i pravio sjajne rezultate.

Naprosto, skučeni prostor države sužava i mogućnost selekcije. Uostalom pitajte Nebojšu Čovića, čoveka koji ima najbolju košarkašku školu u Evropi i koji je izbacio „onoliko“ bisera sa kojima je od fabričkog kluba iz predrgrađa postao prepoznatljivo ime na čitavom kontinentu. Srpsko košarkaško tržište, jednostavno, nema više mnogo toga da ponudi.

Opet, Vujošević je tip klasičnog štrebera u najboljem smislu te reči, čovek koji veruje da fanatizam i posvećenost poslu mogu da funkcionišu prkoseći nekada i zakonitostima ekonomske logike. I to je i dokazao. To bi, svakako, trebalo da znači da ove dve kategorije još nisu u ozbiljnoj koliziji, ali će uskoro biti. Jer, Partizan ove godine u „izlogu“ ima mladog Čeha Jana Veselog kome predviđaju visok plasman na NBA draftu, što znači i pozamašno obeštećenje za klub, i australijskog Srbina Aleksa Marića. I to je sve. Čini se za duži period.

Zna to i Vujošević i ma koliko ponekad izgledao kao čovek koji opstaje držeći se zubima za vazduh, on ipak čvrsto veruje u zakone gravitacije. Otuda svako malo apeli, molbe, pa i prozivke, direktne ili indirektne, da država i grad prepoznaju i pomognu klubu koji šalje bolju sliku o Srbiji nego njen čitav diplomatski potencijal. Pri tome, treba imati na umu da je košarka u Srbiji, pa i u Evropi, neprofitni sport koji donosi priznanje i prepoznavanje, ali ne i povraćaj uloženih para.

Ni Danilović, ni Vujošević, ako ćemo za pravo, ne spadaju baš u moralnu žandarmeriju ovog društva. Uostalom nije daleko od pameti zapitati se kako to da nijedna kompanija ne vidi interes da sklopi ugovor o generalnom sponzorstvu sa klubom koji u poslednjih desetak godina ima fascinantne rezultate. Koliko god Partizanov uspeh počivao na čeličnom konceptu rukovođenja u kome nijedna odluka ne može proći bez aminovanja predsednika i trenera, ostaje zrno sumnje da njih dvojica zapravo ne žele finansijskog patrona kome se na kraju, ipak, mora podneti završni račun.

Osim toga, više para značilo bi i više obaveza u sportskom smislu. Ovako, sve što se uradi spada u domen sportskih čuda. Partizanov uspeh, takođe, počiva na uverenju da je uspeh na terenu pitanje opstanka kluba, dakle, života i smrti. Zato ni Vujošević ni Danilović nisu neskloni da kao pre nekoliko godina sudiji Jurasu u svlačionici u Vršcu podele nekoliko vaspitnih ćuški. I da pri tome Vujošević bude uhvaćen u laži.

Partizanov, dvojac, dakle, bolje od ostalih pripremljen je na uslove darvinističke tranzicije koju, razume se, nisu kreirali, ali čije su zakonitosti bolje od ostalih shvatili. To, naravno, ničim ne umanjuje značaj svojevrsnog fenomena u kome „evropski sirotan“ na terenu drži lekcije klubovima sa bezobrazno visokim budžetima od 40 ili 50 miliona evra.

I tu zapravo počinje škripac za srpske političare. Jer, ako Tadićevo pokazivanja mišića na četvrtoj utakmici protiv izraelskog Makabija ostane tek marketinška slika iz laboratorije njegovih spin doktora nekadašnjeg dobrovoljnog pevačkog društva, Danilović i Vujošević još više će poprimiti dimenziju epskih figura, koji za Srbe i Srbiju, u sportu, mestu gde je to jedino ostvarivo, ispravljaju sve moguće nepravde. Od kosovskog mita do evropskog tretmana Srbije kao zapuštene provincije u koju pristojan svet ne ulazi bez gumenih čizama.

Zato i Danilovićeva nedavna izjava da bi država morala da pomogne institucijama kakve su Partizan i Crvena zvezda (i zvanično u stečaju), ako ni zbog čega drugog onda zbog svesti o kako brojnom biračkom telu se radi, pre zvuči kao ozbiljno upozorenje, nego kao molba. Opet, država koja je sebe dovela u poziciju taoca sopstvene retorike, neutaživih koalicionih ustupaka, neupitne zavisnosti od MMF-a, pritisnuta socijalnim tenzijama, prinuđena je da bira između lošeg i goreg. Ukoliko pomogne Partizanu, ne može da prećuti Zvezdu, sve vodeći računa o onom cenzusnom riziku. Ukoliko pomogne i jednima i drugima, po svoj prilici suočiće se sa armijom tranzicionih stradalnika koji bi mit o 6. oktobru mogli da okrenu u pravcu kritične mase.

 

Vlasti u takvoj situaciji ostaje mogućnost da Partizan makar neformalno proglasi državnim projektom uz sve rizike koje takav korak nosi ili „privoli“ nekog privrednika da pomogne i pri tom mu ponudi znatne olakšice u osnovnoj delatnosti. Uostalom, takva praksa nije nepoznata u inostranstvu. Treće i kratkoročno rešenje bilo bi da se od galopirajuće prodaje Telekoma i fingiranog tendera neka mrvica odvoji i za klubove koji, kako reče Vujošević, ne predstavljaju samo sebe, već i državu i grad. U tom scenariju koji u najavi ima nekoliko afera teških nekoliko stotina miliona evra, niko neće ni primetiti da je par miliona otišlo na jedan košarkaški klub.

Sve ovo vraća nas negde na početak priče i Zakon o privatizaciji sportskih klubova. Vremena je bilo više nego dovoljno da se primeni bilo koji od poznatih modela, bilo da se radi o sistemu akcionara koji se primenjuje u Španiji, bilo da je reč o jednom vlasniku koji je karakterističan za Englesku ili kombinaciji nekih od ovih modela, Partizan bi u tom slučaju danas imao izvesnu budućnost. Ovako, vlast na slučaju jednog košarkaškog kluba, ma kako uspešan bio rizikuje mnogo - od moralnog kredibiliteta do rejtinga. Zapravo sve ono što Danilović i Vujošević niti moraju niti hoće. Njihovo je jedino da dokazuju da ekonomska logika ne mora nužno značiti i propadanje. A ukoliko i ne bude tako, niko ih za to ne može kriviti.