Ali, pogrešno bi bilo ako bismo u sadašnjoj dijagnozi, prateći sled misli pomenutog uglednog profesora, sledili i dobro nam znane stepene raspada zemlje, pa zaključili da imamo “savez ministarstava”. Ne, pre bi se dalo reći da srpske vladajuće i saslužavajuće stranke imaju neke sopstvene “mini vlade”, sastavljene od raznobrojnih (i raznobojnih), a svakako raznointeresnih, ministarstava, koje se koji put, a sve češće ad hoc i nasumično, dakle, okupe u nekom procesu ili simulakrumu koji se mogu doimati kao vlada. Ne računajući pri tom izuzetke telefonskih “okupljanja”, što od prilike do prilike, tj. od telefoniranja do telefoniranja, donose sve značajnije odluke.  

Prvi uočljivi dokazi za takvu ocenu sad već spadaju u benigne pojave. Setimo se, naime, sijaset primera kad je o nekoj temi brujala sva javnost, pa i sami delovi “izvršne konfederacije”, a kad ste pitali nekog odgovornog u involviranom minstarstvu on bi vam rekao da o tome nema stav jer nije zvanično, valjda na šalteru ili “na Vladi”, o tome obavešten. Ta se neobaveštnost olako pripisivala birokatskom sindromu “pređite na drugi šalter” i kao takva grdila i kritikovala. A biće da je suštinski bila deo tog drugog trenda, puta u osamostaljenje i autarhičnost delova izvršne vlasti.

Ta je praksa poslednjih meseci, da ne kažemo (samo) za ove Vlade, dodatno unapređena i inovirana dosetkama koje do javnosti, bez skrivanja, naprotiv, uz medijsku pompu, dolaze kao apsurdni igrokazi i PRomidžbeni iventi kakvi su razna potpisivanja protokola i sporazuma između ministarstava i agencija, verovalo se, jedne te iste Vlade. Ako je i bilo kritičkih osvrta na ta zamajavanja građana, oni su išli u pravcu blagog šamaranja po novostečenim strastima naše političke elite za PR i (pred)izborni marketing. Uostalom, jedan od političkih specifikuma Srbije postaje i to što je ovde svaka godina predizborna, a u ponekoj se i dogode izbori.

Ali, vratimo se “sporazumaškim iventima”. Koliko god bilo razloga za zapažanja o propagandnom preterivanju u vezi s njima, oni su istovremeno bili dokaz ne da “se oni samo tako slikaju”, već da zapravo tako i rade. Kao institucije koje tobož moraju da se sporazumevaju da bi obdelavale funkciju izvršne vlasti. Ako je, primera radi, u nedavno usvojenom zakonu o saobraćaju regulisano da u njegovom sprovođenju učestvuje pet ministarstava, svako u okviru svog delokruga, zašto povrh zakonske obaveze mora da se potpisuje i nekakav međuresorski sporazum? Ili da se pitanja prigranične bezbednosti regulišu tako što će, takođe, nekoliko ministarstava, među njima ono za NIP, potpisati sporazum o saradnji sa sve pratećim kožnim fasciklama i dodavanim olovkama?

I ako bi se sve napred rečeno moglo dovesti u pitanje kao preterana zabrinutost nad “dečjim bolestima” mlađane nejake i siromaške srpske tranzicije i ako bi se kao plod prolaznih sujeta mogli protumačiti sve češći primeri pravih “međuministarstvenih ratova”, vidljivih makar na medijskom planu, ima, nažalost, svakodnevno sve jačih dokaza da smo svedoci procesa dalje autarhizacije delova izvršne vlasti.

Videli smo, naime, kako se svojedobna “jaka priča” o decentralizaciji i regionalizaciji zemlje, takođe praćena brojnim iventima, već u mesecima posle usvajanja Statuta Vojvodine, lako našla u svojevrsnom zapećku “statističke regionalizacije”, što je nesumnjiv surogat i eufemizam za stvarnu debeogradizaciju zemlje. Međutim, uz sva glasna objašnjenja da “statistički regioni” i nisu ono pravo, što će tek uslediti, već nešto drugo, politička javnost u delovima unutrašnjosti se i te kako uzburkala.

Da li kao odgovor na to, da li iz osvedočene žurbe i brzine nekog “ko mnogo radi” ili, kako mu se spočitava, zarad namirenja potencijalnih partijskih saradnika na terenu, nedavno smo bili svedoci nove ideje iz korpusa “deprestonizacije”, koju je lansirao ministar ekonomije i regionalnog razvoja. On je, inokosno, kako to često ume, istrčao pred javnost (izgleda i Vladu) sa odlukom da će pojedine Vladine agencije, direkcije i tela iz delokruga njegovog ministarstva preseliti u unutrašnjost, a preporučio je i kolegama da učine slično.

   

Tako će pojedini gradovi u Srbiji, nekako kao slučajno baš oni u kojima se opciono pravi partijski savez s lokalnim strankama, po toj ideji postati sedišta tih agencija u kojima će raditi rukovodstva birana iz tih gradova, dok će sadašnji njihovi čelnici biti raspoređeni na druga mesta. To će, preporučuje se, pojedine upravne funkcije i delatnosti približiti građanima, a u doba modernih komunikacija neće ih otežavati. Time se, kanda, može umiriti potencijalna primedba o neracionalnosti ideje, ako ona podrazumeva da neki “građanin molilac” recimo iz Sente, mora da ide na šalter u Zaječar, a ne u Beograd.  

No, iako se i iz tog ugla može testirati ta predložena inovacija, njena težina je pre svega u “temi” ovog teksta i u tome da već nipošto nije nekakav presedan. Mnogi su se, naime, zapitali da li su i takva pretumbavanja u funkcionisanju i sedištima izvršne vlasti u ustavnom i zakonskom domenu ministarstava. Odgovor koji je usledio, samo je potvrdio smislenost takvih pitanja. Rečeno je, naime, da je sve neupitno jer je ministar o tome razgovarao s predsednikom države i premijerom.

To je, u našim oguglalostima na provizorijume i voluntarizam, smatra se, valjda dovoljno da se umire građanska i biračka savest.

Međutim, sa stanovišta sistema kakvom se teži i kakav se javno proklamuje upravo sa instanca na kojima je “to dogovoreno”, čini se da takvo prekomponovanje unutar izvršne vlasti podrazumeva makar njenu “konfederalnu saglasnost”, ako već ne i saglasnost zakonodavne.

Ili, ako je, može biti, sve obrnuto, ako je sve po Ustavu, zašto je trojka morala posebno da se dogovara? Doduše, zna se, i Ustav je sumnjiv. Ali, bolji nemamo.