Protokol o pripremi projekata za izgradnju deset hidroelektrana na Ibru, koji su krajem aprila potpisali čelnici Elektroprivrede Srbije i italijanske kompanije Seci još jednom je otvorio pitanje, po mnogima kontroverznog, političko-energetskog sporazuma Italije i Srbije, kao i posledica takvog aranžmana po energetsku budućnost zemlje.

Dve kompanije bi, kako je najavljeno na ceremoniji potpisivanja, zajedničko preduzeće trebalo da formiraju za dva meseca. To se, ipak, neće desiti sve dok ne budu završene sve studije izvodljivosti koje se odnose na uticaj hidroelektrana na životnu sredinu, saznaje Ekonom:east magazin u EPS-u.

Zasad je izvesno da će u ovom zajedničkom preduzeću Italijani imati većinsko vlasništvo, odnosno najmanje 51 odsto kompanije. Dogovoreno je i da „Seci energija“ na sebe preuzme finansiranje, a EPS pripremu infrastrukture i „tehnička pitanja“.

Tamnozeleno

Petar Škundrić, ministar rudarstva i energetike Srbije je, podsećanja radi, 13. novembra prošle godine sklopio sa italijanskim ministrom za ekonomski razvoj, Klaudijom Skajolom, sporazum kojim se italijanskoj kompaniji Seci Energia S.p.A pruža mogućnost izgradnje malih hidroelektrana na Ibru, Drini i Savi kapaciteta 600 megavata i vetroparkova kapaciteta 500 megavata. Ukupne investicije se procenjuju na oko 1,5 milijardi evra. Planirano je da se “zeleni” kilovati izvoze u Italiju po povlašćenim cenama te zemlje. Ostao je, međutim, nepreciziran rok do koga će Srbija prepuštati zelenu energiju Italiji, kao i to koliki će procenat električne energije, ali i „zelenih kvota“ ostati u zemlji.

Radomir Naumov, bivši ministar energetike, smatra da sporazum sa Italijom nije dobar za Srbiju i dodaje da je sličan predlog Italije odbijen u periodu kad je on bio na čelu Ministarstva rudarstva i energetike.

„Ovakvim sporazumom Italijanima dajemo, na krajnje netransparentan način, pravo da dobijaju kompletnu energiju iz tih hidroelektrana, kao i ostalih obnovljivih izvora koji se spominju u dokumentu. To je sve legitimno i isto bih postupio da sam na mestu Italijana. Mi, međutim, praktično poklanjamo Italijanima čistu energiju, da bi za 25 godina dobili zamuljanu ibarsku dolinu sa starim hidroelektranama. Sav bonus od te energije koji se dobija putem zelenih sertifikata i podsticajnih plaćanja ide isključivo italijanskom partneru“, tvrdi on.

Naumov upozorava da bi zbog takve energetske politike Srbija mogla da upadne u veliki problem kad bude, kao zemlja potpisnica Kjoto sporazuma, morala da ispunjava uslove učešća energije iz obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji.

Ministar Škundrić je, međutim, izjavio početkom ove nedelje da Srbija bez velikih problema može da ispuni postavljeni cilj, odnosno da do 2020. godine 20 odsto energije obezbedi iz obnovljivih izvora.

Obaveze

  Procenjuje se, zapravo, da će Srbija 2020. godine 19 odsto potrošnje energije morati da pokrije iz „zelenih“ izvora, budući da je potpisala Ugovor o energetskoj zajednici sa EU i prihvatila obavezu da primeni pravni okvir EU u ovom sektoru.

Bojan Kovačić, zamenik direktora Agencije za energetsku efikasnost, očekuje da će Srbija definitivne kvote dobiti do kraja godine. „Naša prednost je to što će velike hidroelektrane ući u tu kvotu, iako se one ne subvencionišu po fid-in tarifama. Sigurno je da će Srbija, da bi dostigla kvotu, morati da uloži nekoliko milijardi evra u izgradnju elektrana“, kaže on. Kovačić smatra da sporazum s Italijanima nije loš, ukoliko se obezbede određeni uslovi za srpsku stranu. „Bitno je da se izborimo za to da naša preduzeća grade elektrane, kao i da rade njihov remont i održavanje, da se profit delom prelije i u Srbiju, a da se u nekom trenutku prelije i deo električne energije i kod nas“, kaže on.

U Ministarstvu za životnu sredinu i prostorno planiranje podsećaju, pak, na član 7. srpsko-italijanskog Sporazuma, potpisanog u novembru prošle godine, u kom postoje odredbe koje dozvoljavaju manevar ako dođe do promena statusa Srbije po energetskim direktivama EU i udela električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora.

Svi energetski objekti u Srbiji, uključujući i one iz sporazuma s Italijanima, moraju da se drže odredaba Zakona o planiranju i izgradnji, kažu u ovom Ministarstvu i dodaju da je njegov cilj da doprinese unapređenju energetskog sektora u Srbiji, ali uz racionalno upravljanje hidroenergetskim resursima i očuvanje prirodnog ambijenta kraja gde se taj resurs eksploatiše.

Najveći problem

Kad je o „berićetu“ srpske strane reč, u EPS-u očekuju da će im italijanski partneri revitalizovane hidroelektrane predati između 2020. i 2025. godine, s tim da je nekoliko godina potrebno i za gradnju objekata. Srpska elektroprivreda, pri tom, podsećaju u EPS-u, nije ni imala u planu gradnju centrala na Ibru pre 2025, tako da energija dobijena u elektranama koje bi izgradio italijanski partner može neko vreme da se izvozi u Italiju, koja bez uvoza na sopstvenom području ne bi mogla da ostvari obavezu koju ima prema Evropskoj uniji, odnosno da do 2020. obezbedi 20 odsto učešća obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji.

Prema nekim procenama, investicija od oko 300 miliona evra u gradnju malih hidrocentrala na Ibru, ukupne snage oko 100 megavata, mogla bi da se vrati za četiri do pet godina. Nakon što se investicija isplati, najavljuju čelnici EPS-a, trebalo bi da se zajednički donese odluka o daljem plasmanu električne energije.

Enigma u javnosti i dalje, međutim, ostaje i zašto je sporazum napravljen bez raspisivanja javnog tendera za koncesiju. Radomir Naumov kaže da je 2007. tadašnja vlada donela program za realizaciju strategije energetskog razvoja kojim je određeno da izgradnja elektrana većih od dva megavata u oblasti obnovljivih izvora energije mora da ide na osnovu ugovora o koncesiji kako bi država mogla da postavi svoje uslove. U praksi je, međutim, kaže Naumov, to izmenjeno kroz proceduru izdavanja energetskih dozvola koje se dele „kapom i šakom“.

Stručnjaci najveći problem vide u tome što bi se struja iz obnovljivih izvora energije davala drugim državama, a da Srbija još nije napravila preciznu mapu sopstvenih potencijala. Zna se da postoji značajan hidroenergetski potencijal, ali nema preciznih podataka koliki je. Poslednja sveobuhvatna analiza urađena je osamdesetih godina na osnovu čega je napravljen katastar.

Ministarstvo za energetiku je prošle godine uradilo studiju koja je pokazala da je potencijal daleko manji nego što je predviđao pomenuti katastar, bar kad je reč o potencijalnim hidrocentralama instalisane snage od dva do 10 megavata. I dalje, međutim nedostaju precizni podaci za snagu ispod dva megavata, jer za detaljna istraživanja potencijala obnovljivih izvora energije u Srbiji nema dovoljno novca.