Da, kojim slučajem, ne bi zaostala za “starijim bratom” iz Nemanjine 11, gradska vlast odlučila je da krene stopama Vlade Srbije. Posle PKB-a, rešila je da preuzme kontrolu nad još nekoliko posrnulih poljoprivrednih kombinata. Na “nišanu” su se našli Voćarske plantaže u Boleču, PIK Zemun i AD Dragan Marković.

Sve zajedno oko 40.000 hektara obradivih površina. Ali, nema razloga za brigu. Niste valjda pomislili da će čelni ljudi Beograda zasukati rukave i početi da obrađuju tu zemlju. Da kopaju kukuruz, možda?

Ni njima, ni njihovim kolegama iz opozicije to ne pada ni na kraj pameti. A i zašto bi? Pa, znaju oni vrlo dobro da postoji mnogo lakši način da se ta imovina “valorizuje” i da je već odavno prestala da ima smisla narodna poslovica da nema ’leba bez motike. Ima, ima.

Dovoljno je samo preimenovati poljoprivredno u gradsko građevinsko zemljište da bi njegova cena višestruko skočila. Još ako isti ljudi odlučuju i o tome gde će moći da se gradi, dobitak je zagarantovan.

I upravo u toj činjenici treba tražiti razloge što je gradska vlast navodno pokazala toliku brigu za zaposlene u poljoprivrednim kombinatima. Da te njive ne okružuju grad sa svih strana, mogli bi danima da štrajkuju. Pod uslovom da ne blokiraju Stari dvor ili ugao Nemanjine i Ulice kneza Miloša.

No, podržavljenje radi dalje prodaje ujedno je i najmanje zlo. Bilo bi mnogo gore da gradski čelnici pomisle da u tim kombinatima mogu uspešno da organizuju poljoprivrednu ili stočarsku proizvodnju. Iskustvo je pokazalo da su posledice upravljanja partijskih aparatčika bile pogubnije od elementarnih nepogoda. One, naime, dođu i prođu, a loši direktori ostajali su godinama, dok ne upropaste sve što se upropastiti moglo. I taman kad radnici pomisle da ne može biti gore nego što jeste, smena rukovodstva uveri ih u suprotno. Na kraju, ispostaviće se da nema tog menadžera koji će moći da spreči stečaj. To, ruku na srce, uopšte nije loše rešenje. Odvojiće se žito od kukolja, opstaće bar delovi proizvodnje za koju postoji tržište. U suprotnom, sve će prekriti snegovi, ruzmarin i šaš.

Za razliku od gradskih otaca, premijera Cvetkovića i ministre iz njegovog kabineta muče drugi problemi. Oni su, sada je potpuno jasno, čvrsto rešili da prodaju Telekom i nastoje da to objasne građanima, koji nikako da shvate neke nelogičnosti.

Prva je, svakako, javno obelodanjena namera da se proda 40 odsto kapitala. Zašto taj “paket” nije veći? Ili manji? Onako kako je “upakovan” rađa sumnju da je “krojen” samo za jednog kupca. Naravno, za onog koji preko grčkog OTE-a već ima 20 odsto akcija Telekoma. Sa dodatnih 40 procenata, naime, Dojče Telekom jedini od svih može da stekne većinsko vlasništvo. I to bez uobičajene “premije”, koju bi većina potencijalnih kupaca bila spremna da plati za većinski paket.

 

Iako ni izbliza procedura za prodaju Telekoma nije tako netransparentna kao što je bio slučaj sa prodajom većinskog paketa NIS-a ruskom Gaspromnjeftu, Vlada Srbije teško će se odbraniti od sumnji da ovde nisu čista posla. Tim pre što je već počelo “spinovanje” javnosti, koja se zasipa raznim procenama “eksperata”, po čijim tvrdnjama Telekom Srbija ne vredi ni onoliko koliko je pre par godina ta kompanija platila za Telekom Srpske!

S obzirom na to da se prodaje “krupna riba” onda ne treba ni da čudi što neko pokušava da lovi u mutnom. Na Vladi Srbije je da dobro odvaga pre nego što donese konačnu odluku, jer neće kao loši đaci imati priliku za popravni ispit.

Prvi test uslediće za nekoliko meseci, kada privatizacioni savetnik prouči sve elemente poslovanja, pročešlja finansijske izveštaje i saopšti svoj predlog. Nije, naime, isključeno da će privatizacioni savetnik sugerisati da se na prodaju ponudi većinski paket, uz logično očekivanje da bi to moglo proširiti krug potencijalnih kupaca. Ako Vlada odbije takav predlog teško da će uspeti da ubedi bilo koga da Telekom nije prodat ispod cene. Baš kao što danas nikoga ne može da uveri da se upravo to nije dogodilo sa NIS-om. A pri tome je, kako se ispostavilo, NIS godinama skrivao gubitke, iako i danas ima monopolski položaj, dok je Telekom visoko profitabilna kompanija.

Konačno, postavlja se pitanje da li je, zapravo, ikoga u vladajućim strukturama briga da li će se ono malo preostalog porodičnog srebra, ako već mora da se proda, “utopiti” po najvišoj mogućoj ceni. U periodima oskudacije važi pravilo – daj šta daš. Aktuelna vlast ne može baš da se pohvali punom državnom kasom, a približava se jesen, za kada je najavljeno odmrzavanje plata, potom i penzija. Još jedno iznevereno očekivanje sigurno bi dodatno ugrozilo rejting vladajuće koalicije. S obzirom na to da naplatom poreza, carina i raznih taksi neće moći da se sakupi dovoljno para, teško je poverovati da će Vlada odustati od prodaje Telekoma. Zato je zapravo već u ovom trenutku bitna samo cena po kojoj će se prodati.